Бездан и бездан, у СамосТи самост – једина шанса.

Човек није човек, док се незачовечи.

Није ли то као захватање воде за Љубав, за коју нисмо спремни – страдање и ко зна шта све, јер се за Тебе нисмо захтели?

Зато Те, Мило моје, за Љубав не молим, за мудрост још мање, само чувај оне које си ми дао. За мене, довољно је да си ту, да сам с Тобом, у адском, или небеском, гдегод, оно изнутра кад надође, а не грли.

Господе, како Ти је бити у нељубави љубљених?

Кад заплачеш, има ли икога Тебе да загрли…?