У песми Твојој, Господе, стихови – тако су беспомоћно распевани.

Пред Тобом разбацани, пред собом набацани – да је не би изгубили – сваку тековину блискости и сродности за себе би да присвоје, злоупотребе, исцрпе, понизе, униште – несвесно.

А онда, неког дана, у некој обгрљеној рими, загрљени, можда засијаће на врелу благодати, у свему што их сусреће, како су сами изволели, не жељом, већ вољом Ти словили у недовршеној песми што траје вечно…