Узела сам ташну и упутила се ка болници
која је више била на лошем, него на добром гласу,
али у коју су људи и даље долазили,
највише ради хирушких захвата.
Корак је прекинула најављена смрт,
након које се до горњег града више лако не стиже.
На улици, нешто као да се отело,
a што је волело да се храни из руке.
Као да се баш тад све десило:
душа – сад је тамо, сад онамо,
ум – разум присвојио, у срцу – бездан,
а ти би само да будеш дете.
Опрости ми, за сво трње,
у погледу што се увртело,
под оловком, прстима што бих да извртим,
ал’ не умем.
Вероватно, ја све ово погрешно радим,
не знам, али молим се да им добро
и само добро буде.
На све кажеш ми: а да одемо у поља лаванде,
овај хабитус да нам њима замирише!
Обући ћу нешто бело, нека буде свечано
и сви да једемо колаче.
Наравно, мила моја срећице!
А ја ћу, ону љубичасту хаљину
и шал – испод врата –
реч празна да не остане.
Наташа Динић