И све је јуче, и све је сутра, тако мало у сада стаје…
Док траје ово неиспуњавајуће чекање…
Нежно, дискретно, свељубавно у тренутају као да видим Те,
помало су љубавничке и кикотне ове наше жмурке.
Не знам где ћу Tе наћи у сиротишту комедија чула и надахнутих страсти,
закаснелог ума и брзоплетости душе,
jош мање знам, кад се тренутај о којем Ти пишем и наглас читам збио,
али знам кад је прошао, кад се крај утиснуо у биће.
То што мислим да желим, ја заправо не желим,
док своју жељу у својој лажи не упознам Тобом.
А Ти, и рупице на стаклу си ми дао, исконска празнина да дише.
Постоји нека сличност, Твоја за мене и моја за Тебе,
несвесно, то неко моје умиљавање Теби, које си давно припремио,
и поново у тренутају хваташ ме и ја Те препознајем по начину
на који ме привлачиш себи, громко тихо и полако.
Чудан си Ти, мили мој Господе, и ово наше четовање,
док на дасци, Теби најсветијој, стрпљиво,
чекаш ме…
Наташа Динић
