СОБА

СОБА

Дрво брине –
преко усана,
гурам језик у грло шамарима,
да нестане,
испод статива,
цвили пас.

Први час.
Броји за кирију,
светлост дана,
чула дирају,
око речи трчи,
тражи оглас.

Срна плаче –
изнад кревета,
ширим руке ближе ранама,
да остане,
кад бацим се,
међу нас.

Трећи час.
Мења слику,
шум с Неба,
клаустрофобију,
улази у реч,
вољени глас.

Гавран памти –
над главом,
гледам у лице тапијама,
да устане,
црна је зеница,
још црња влас.

Шести час.
Препознаје хаљину,
помрачење сунца,
по шаву,
не налази реч,
Ти си спас!

Стојим на прстима –
гурам језик у грло шамарима,
ширим руке ближе ранама,
гледам у лице тапијама.

Долази…

Само да не понестане,
ових наших разговора…