Исцепан као лист,

јесен, на јутрењу Тишину,

видим као 1970, 77,

и ветар сенарских долина.

У непрестаном вртлогу,

далеко су сећања на времена вечна.

A Ти, Љубави моја,

знаш ме незачету,

и бираш бољи пут,

да не знам кад радост није моја.

Ипак, дозволи ми,

у свом еху радост да узвратим,

вољено лишће загрлим,

не затварајући их у себе грлећу.