О њему знала је понешто: шта је тог јутра појео и шта је пожелео да поједе; ко му је у снове долазио, коме би одлазио; кад би уобичајеном маршрутом у пределу старе раскрснице на супротну страну прелазио. Знала је кад би у сну, не знајући за њене, руке немоћно ширио, лептире по именима дозивао, за њих се молио.
Он о њој, о свему што је имало облик круга – у сваком слову, грлу – ходника, који је оставио за собом.
Пратила га је по: језику звона; као брзу реку безбројних путања, на дубинама заборављеног рибњака, између храстова и бреза; касно откривеном шуму – дивљих купина – срца.
Он њу, по боковима шешира летњег снега – без капута и рукавица – који није понела са собом.
Покривала га је, оним, што би преостало – очи душе што покреће – преживело, неизменично гледајући у лево, па, у десно, крило новорођеног лица.
Он њу, оним, што би се крхко котрљало – тајном пуноће једног лампиона…
Наташа Динић