ПЕСМА ДАВИДОВА

Наспрам гробава,

зачетих стрелама,

безумних љубавника,

тајних одаја,

речи сина Јесеја,

не заборави!

Тамо,

само сам хтела да те волим,

подојим,

узвишено,

срце надом мучим,

голотињом без срама,

снежном пустињом опкорачим,

латицама хебронским

крунишем…

Тамо,

признајем кривицу своју,

прогонство је игра харфе –

птица.

Не видиш ме,

у руци држим твоје копље и крчаг;

у пећини невидљива је граница,

праштању што пркоси,

речима Љубљенога,

пут изласка,

из себе,

је пронашла…