ИМЕНОМ СВОЈИМ
Негде на 11. авенији,
зачула се шкрипа кочница!
Време тече, догађаји, доживљаји,
рамови висе над честицама.
Чипкаста, слаткаста, или не,
песма ми је дворска луда,
између страха и кривице,
амови фантазија.
Старац ми каже: Не плови у њој дуго,
многи су се у њој узгубили!
А Ти, Љубави моја,
крстом остављаш нам порукице,
читљив је твој наум:
за свачији рам,
и за ону шкрипу кочница,
и за баш ову фантазију.
А ја, не читам, али ћу дочитати,
не пишем, али ћу дописати,
не разумем, али ћу довршити.
Али ћу, али ћу, али ћу,
у никада довољно – али,
и логосима Твојим дати имена
именом својим –
смртним!
Наташа Динић
15. мај 2018
