“Life on the edge” – photo courtesy of Jess Findlay, renowned photographer, Canada.
www.jessfindlay.com

Иако не видим шта је тамо, знам – тамо, види мене. Нису црне рупе из космоса бесмислене, ма колико наоколо у њима тумарали.

Све слабијим откуцајима улазим у блиске колоније којима не припадам. Видим им: руке и репове; крила и сенке; маске и докове – између оног што мислим да јесте, а још увек не знам да није.

Толико је тачака око нас у сазвежђу – изговореног у неизговореном – сазданих. А од тада, колико смо им туге нанели… Безброј! Још више у њима засијали, безмало излили – речи по мелодији отпевали, речи као мелодију испевали. А оне и даље стоје уз наша тела и питају се: зашто су нам дате? Живе и даље, упркос несразмерном распону плућа – невидљиво савијене и склупчане.

Налазим их: наслагане и лагане, разбацане и бацане, напуштене и пуштене и никако да их пустим да се смире! Осећам, долазе као из нелогичне мисли – логичне риме. Преплићемо се и заплићемо у збуњености – ко пише, а ко је исписани ред по реду непостојеће приче.

И видим срну и вука како насмејани плешу око круга од бајке, док тајна седи у средини и чека, јер зна – камен је само балон са дланова детета…

Да ли осећаш шта је испод кише?