Узела сам ташну и упутила се ка болници

која је више била на лошем, него на добром гласу,

али у коју су људи и даље долазили,

највише ради хирушких захвата.

 Корак је прекинула најављена смрт,

након које се до горњег града више лако не стиже.

На улици, нешто као да се отело,

a што је волело да се храни из руке.

Као да се баш тад све десило:

душа – сад је тамо, сад онамо,

ум – разум присвојио, у срцу – бездан,

а ти би само да будеш дете.

Опрости ми, за сво трње,

у погледу што се увртело,

под оловком, прстима што бих да извртим,

ал’ не умем.

Вероватно, ја све ово погрешно радим,

не знам, али молим се да им добро

и само добро буде.

На све кажеш ми: а да одемо у поља лаванде,

овај хабитус да нам њима замирише!

Обући ћу нешто бело, нека буде свечано

и сви да једемо колаче.

Наравно, мила моја срећице!

А ја ћу, ону љубичасту хаљину

и шал – испод врата –

реч празна да не остане.