Тога јутра, пред пут, из ташне у којој све као да је тежило да побегне у најмрачније делове свилене сатенске поставе, истресла је скоро све што је имало било какву тежину. Пре него што је кренула према вратима старе бетонске зграде, осврнула се још једном… Погледом у наслаге креча, старе премазе, пукотине и мрље, понела је са собом вољени чемпрес, ретке врсте, који је као мали игличасти див с њом исти ваздух годинама делио.

Није волела цвеће у вазама; када би се у нејасном углу суседног стана, неко изненада насмејао; разговоре у многим речима; проповеди како исправно сложити простирку од прућа, водећи рачуна о наличју…

Као по некој благословеној одмазди, оклоп тишине с префиксом непристајања, лампионом под кожом, ширио се као витилиго.

Кад би јој само још једном мисли помогле да сагледа оно од чега је бежала, било би јој лакше с кофером. Овако, станица као да је била најудаљенија тачка у временом. У ципелама боје песка нашла се у реду.

На корак испред ње, стајао је човек врло истанчаних црта лица, који се својим држањем издвајао у окружењу. Не, због боје мајсторски сашивеног капута, кошуље или кравате, већ због ревера! Човек је помало комично с њим ратовао. Подизао би га и спуштао, прстима превлачио преко шавова, не би ли повратио првобитну елеганцију свог изгледа. У неком тренутку чинило се, као да је од битке одустао, ћутке, наставивши рат са својим, у себи, противником.

Иза ње, пристигла је жена с дететом. Из неког разлога, дете јој се несташно из наручја отимало.

Одакле у човеку потреба за бекством, ако је већ у себи не носи? Пролетело јој је кроз главу као вертиго. Само што је тако нешто помислила, „човек с ревером” као да ју је чуо! Изашао је из реда и журним корацима негде нестао. У том тренутку, обоје су изгледали зачуђено и чудно, или можда неко од њих двоје, али ко?

Као фрагмент из дивљине који би преживео у траговима, посећујући само оно што није имало додира с човеком, закорачила је у непознато, незнано, скривено и опасно.
Већ при првом кораку, шума је изгледала неприступачно и тајанствено. Ипак, као да се од нечега непрекидно одрицала у њој се могло наслутити нешто необјашњиво доброћудно и мило.

Чему нервоза и нелагодност? Ово није пријем на којем би требала да стрепи да ли ће све исправно разумети, имена која звуче „исто” запамтити, ако буде било потребно, нешто паметно рећи. Шума се на све стране трудила да јој искаже добродошлицу, а она…? Осећај нелагодности и унутрашњег треперења разливао се у све дужем и дужем реду. Лав, гуштер, антилопа, зец, веверица, орао…, заузели су даљи ток приче. Слични, тешки на мирисе, осетљиви на паразите нису могли да побегну од прљавих, отровних, пластичних боца, које су наоколо плутале.

Под лишћем, које је уносило неку мекану радост, љуљајући се на удовима нових пејзажа, осећала је његово присуство. У тим разарајуће сочним, неуморно нежним покретима, пљувачка из њихових уста сливала се, стрмоглавце падајући с врха стогодишњег храста на влажну земљу.

„Стазе су за људе, животињама оне нису потребне. Оне јако добро препознају странпутице. Не видиш их, али знај да те прате. Углавном, да би те на опасности упозориле, од зла избавиле, кад затреба ујеле”, чула је његов глас у веку који је испраћао крсташе.

„Не бој се, слободно закорачи у дивље!”, рекао је, за обоје. „Ти си од оних који ће при удару развити крила, костима без меса, неким чудом опстати.”

„Знаћеш… Нисам дошао да те било чему научим, већ само да будем ту и подсетим – бекство у непознато, свима је потребно! Оно је избор који нам враћа вид, слух, њух…! Птице о томе често певају. Минерали и животиње у нама о њему сањају. Некима су зато снови налик на привиђања, другима понављање истих сцена у непрестаном лову. Миријаде је лица у шуми која има само једну природу.”

У неколико корака, спретно и лако искочио је испред ње, гледајући у правцу ископине на њеном врату. Посматрала га је својим крупним очима, ишчекујући да слика нестане или остане, рам под притиском сунђера попусти, кисеоник поново обоји ћошкове. Налик ветру, непредвидљиво и лако уплео се у њене праменове, али се брзо прибрао, прстима као најмекшом свилом привукао уз себе.

Могли, Луција Џојс, Роберт Ловел, Алиса, Сергеј Јесењин, Ален Боске, Серен Кјеркегор, Роло Меј, Ђорђо де Кирико, „човек с ревером”, он и она…, њихова лудост, мудрост и саблазан били су само шумска „плот” истине.

Као неко ново дисање, праг више није био део дворишта, двориште део собе, соба део куће у којој је до јуче спремала вечеру. Слика је пре илустровала дупке испуњен садржај света једне прашњаве, напукле, глинене шоље…

Инверзија, метафора, контраст, страст, вест, прелест…, били су њена реалност – траг мисли вертикалне шуме – под сводом неминовног изгнанства, сиромаштва као уточишта, у бекству, ради поновног сусрета у вечном.

„Кад будеш осетио да си негде, далеко, најдаље – тад си близу, најближе. Упамти то!”

„Немаш више шта у мени да повредиш…, зато је можда и створен авион.”

„Дуго би ми требало да поново проговорим…, сваки пут кад би ме заборавио.”

„Преостала огледала, то сам ја, у ономе, којег ниси препознала, а који је ишао у корак с тобом…”

„Лакше ми је бити сама, у последњем реду, него, сама, у првом, са собом”, пратила га је истим ритмом.

Издалека, негде из чеоног режња, чула су се дошаптавања. Као да Га није ни било, људи су се и даље склањали од кише, нарочито од оне, чије би се капи као најоштрије стреле у очи забадале.

Многи су од ње зазирали, а не би, кад би знали – нити један непријатељ изван нас није ни гори, ни већи, од оног у нама.

„Ту сам”, изговорио је, прелазећи прстима преко њеног потиљка.

„Рањено, само одлази у горњу одају. То је оно бекство ради којег се враћамо ….”, тихо је шапутао.

„… где је обећање и памћење”, надовезала се, окрећући се на бок ближи њему.

Како да транскрибујемо свет који испод завоја видимо, који нас ослобађа од уморних боја успаваних облика истрошене реалности? Како да преживимо, присуство као одсуство – преображени ерос – док се пењемо, излазећи из себе, као догме?

Изненада, као зрак, испред ње протрчало је дете које као да се нечега ослободило. У рукама држало је малог, црног плишаног вука…

Радост је осмех душе, смех усиљена срећа!

Погледом у бескрајно Небо, вратила је вољени чемпрес, ретке врсте, у шуму којој је припадао, остављајући „Сигурне куће” небеским биткама…